Kako se razvije dijabetes kod čovjeka?
Prije desetak godina, kao zdravstveni kolumnista na jednom međunarodnom portalu i osoba koja se smatrala “relativno zdravom”, nisam ni slutio da će mi jedno rutinsko vađenje krvi promijeniti život. Bio sam tada na vrhuncu karijere – puno putovanja, stres, brza hrana, malo sna. Ljekar mi je tada, s blagim tonom, rekao: „Insulin ti je previsok. Moramo ozbiljno razgovarati o metabolizmu.“ Nisam tada znao šta me snašlo, ali to je bio moj prvi susret s metaboličkim sindromom – nevidljivim neprijateljem koji vreba tiho, ali udara brutalno.
Šta je zapravo metabolički sindrom?
Metabolički sindrom predstavlja kompleksnu mrežu poremećaja metabolizma, čiji je glavni okidač inzulinska rezistencija. On nije bolest sama po sebi, već skup simptoma koji zajedno povećavaju rizik za razvoj kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa tipa 2 i ateroskleroze.
Zavisno od definicije, razlikuju se i kriteriji za dijagnozu:
WHO (1999.): inzulinska rezistencija + bar dva faktora (visok pritisak, dislipidemija, centralna gojaznost, mikroalbuminurija)
EGIR (1999.): inzulinska rezistencija + dva dodatna poremećaja (hiperglikemija, gojaznost, dislipidemija, hipertenzija)
ATP III (2001.): najmanje tri od sljedećeg: abdominalna gojaznost, povišeni trigliceridi, nizak HDL, krvni pritisak >130/85, glukoza na tašte >5.6 mmol/L
Inzulinska rezistencija – srž metaboličkog haosa
Kada tijelo više ne reaguje pravilno na inzulin – ključni hormon za regulaciju šećera u krvi – dolazi do kompenzatorne hiperinzulinemije. Zvuči komplikovano, ali zamislite to ovako: imate ključ, ali brava više ne reaguje. I šta radi organizam? Stalno pokušava otključati vrata proizvodeći sve više „ključeva“. A taj višak insulina remeti ne samo šećer, već i metabolizam masti, krvni pritisak i rad krvnih sudova.
Kod mene je upravo to bio slučaj – šećer normalan, ali insulin „divlja“. Na prvu, niko nije vidio problem. A onda su došli bolovi u grudima, hronični umor, povišen triglicerid i neobjašnjivo debljanje u stomaku.
Gdje leži problem? Genetika i način života – savršena oluja
Metabolički sindrom ne bira – pogađa i mršave i debele, žene i muškarce, mlade i stare. Genetska predispozicija igra ulogu, ali stil života je najjači okidač. Jedna studija iz Quebeca pratila je preko 2.100 muškaraca tokom pet godina. Rezultati? Čak i kod onih bez dijabetesa, hiperinzulinemija na tašte bila je povezana sa 20 puta većim rizikom za srčani udar.
“Hipertrigliceridemični struk” – tiho upozorenje
Jedan od najvažnijih pokazatelja rizičnog profila je tzv. hipertrigliceridemični struk – kada je opseg struka veći od 90 cm, a trigliceridi iznad 2 mmol/L. I da, ja sam to imao. Na pregledu u Quebec Heart Institute, specijalista mi je samo pokazao na stomak i rekao: “Ovdje počinje vaša borba za život.”
Kako prepoznati inzulinsku rezistenciju?
Postoje konkretni laboratorijski pokazatelji koji ukazuju na problem:
- Povišen inzulin na tašte > 12 μU/mL
- Snižen SHBG
- Vrijednosti HOMA-IR > 2.16
- Povišen apoB
- Smanjena osjetljivost na inzulin (HOMA-B%)
Prvi put kad sam dobio svoj HOMA-IR izračun, brojka 3.4 me natjerala da preispitam svaki obrok koji sam do tada konzumirao. Do tada sam mislio da je umor posljedica stresa, a ne znak hroničnog metaboličkog poremećaja.
Intolerancija glukoze i dijabetes – tiha progresija
Dugotrajna inzulinska rezistencija vodi do predijabetesa, a potom do tip 2 dijabetesa. Kod mene je taj prelaz bio gotovo neprimjetan. Prvo umor, zatim sve češće žeđanje, pa noćna mokrenja. I opet – šećer u krvi “normalan”. Tek OGTT test (oralni test tolerancije na glukozu) je pokazao stvarnu sliku.
Kako se boriti s metaboličkim sindromom?
Nema čarobne formule, ali postoje konkretni koraci:
- Fizička aktivnost – barem 30 minuta dnevno
- Smanjen unos ugljikohidrata – pogotovo rafiniranih šećera
- Gubitak tjelesne mase – već 5-10% manje tjelesne težine značajno smanjuje rizik
- Redovno praćenje laboratorijskih parametara
- Upravljanje stresom – meditacija, šetnje, kvalitetan san
Inzulinska rezistencija i mišići – nevidljiva blokada
Problem ne leži samo u pankreasu i insulinu. Na nivou mišića dolazi do defekta u signalizaciji – protein IRS-1, koji bi trebao “prenijeti poruku” inzulina ćelijama, jednostavno zataji. Posljedica? Glukoza ne ulazi u ćeliju, ostaje u krvi, a organizam panično luči još više inzulina.
Aterogena dislipidemija – kako masnoće postaju otrov
U stanjima inzulinske rezistencije dolazi do poremećaja metabolizma masti. Pojačana lipoliza oslobađa slobodne masne kiseline (SMK), koje dodatno remete rad jetre i povećavaju sintezu triglicerida, VLDL i malih LDL čestica. Ove “sitne” LDL čestice, tzv. small, dense LDL, najlakše prolaze kroz zidove krvnih sudova i izazivaju aterosklerozu – glavni uzrok infarkta.
Zaključak: Ne čekaj da bude kasno
Metabolički sindrom ne boli. On ne vrišti. On šapuće. A šapat može prerasti u krik – ako ga ne čujemo na vrijeme. Danas, deset godina kasnije, uz zdrave navike i redovno praćenje, moj HOMA-IR je 1.2, težina stabilna, a krvni pritisak idealan. Ne zato što sam superheroj, već zato što sam rekao sebi: “Dosta je bilo!”
